Драгослав Михаилович - все книги по циклам и сериям | Книги по порядку

Альманах «Далягляды’ 88».

Альманах «Далягляды’ 88».

Pripovetka Četrdeset i tri godine prvi put u ovoj zbirci!

"U romanima i pripovetkama Dragoslava Mihailovića do uzvišenosti, do tragičnog osećanja života dolazi se sasvim prirodno, ne navođenjem apriornih argumenata izuzetnosti, nego opisom i dramatizacijom običnog, samog, gotovo anonimnog ljudskog postojanja koje u pripovednom činu dobija smisao, opštu važnost i izuzetnu umetničku vrednost.“ - Mihajlo Pantić

"Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu. To je neko ko je vrlo oprezan, ko se koristi književnim jezikom i ko nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje. Već od prve pripovetke 'Pas' reč je o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To lice ima svoje lirske motive, a u celoj zbirci Uhvati zvezdu padalicu pominje se neka kapija, verovatno u Ćupriji, negde u piščevom rodnom mestu, sa dva mlada jablana, nekad dva treperava i šuštava jablana, nekad i dve topole, koji daju melanholičan ton svim likovima i pričama iz ove knjige.“ - Ljubiša Jeremić

"U književnosti postoji nešto što je univerzalno, što možemo označiti kao skup svih načina na koje se može slikati ljudska sudbina, složen skup kojeg posreduje tradicija u koju se upisuje svaki istinski značajan pisac. Dragoslav Mihailović se u tu tradiciju uključuje i postaje njen važan deo.“ - Radivoje Mikić

„Uzbudljiva i potresna priča o tragici jedne sudbine i, posredno, propasti jedne države u burnom istorijskom vremenu između dva svetska rata. Čitalac sve vreme prati junakova zagrcnuta, slikovita i uzbudljiva kazivanja, na jednoj, i posredstvom različitih dokumenata brojne aktivnosti na podrivanju i slabljenju Kraljevine Jugoslavije, na drugoj strani, pa tako na pozadini realnog istorijskog vremena, u kojem se najavljuje globalna ratna katastrofa, roman razotkriva krizu jedne karijere i tragični sunovrat jednog života.“ - Mileta Aćimović Ivkov „Dokumenti su u ovom romanu vešto i razložno pomešani s narativnim štivom. Čitajući ih, uviđamo…

Najznačajniji roman jugoslovenskog "crnog talasa"! "Roman Kad su cvetale tikve spada u prekretnička dela od kojih počinju nove tendencije literarnog razvitka." - Predrag Palavestra "Kao što se odavno kod nas nije desilo, kritičari su osetili potrebu da povodom ove knjige govore o svojoj potresenosti, zapravo o onim osobinama Mihailovićeva pisanja koje izazivaju snažan čitalački doživljaj." - Ljubiša Jeremić "Roman Kad su cvetale tikve ima oblik monološke ispovesti: nekadašnja bokserska nada sa Dušanovca Ljuba Sretenović seća se događaja s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina koji su ga oterali u emigrantsku čamu Švedske.…

Kratka istorija satiranja može se označiti kao istraživačko-publicistički rad, čak i kao studija, a u celini je posvećena jednom kompleksu pitanja međunarodne, političke, pravne i etičke istorije naroda bivše Jugoslavije.

Taj kompleks istorijskih pitanja najčešće se obeležava uz pomoć jednog geografskog pojma i jednog izraza iz sfere političkih odnosa među zemljama tzv. Socijalističkog bloka – Goli otok i Rezolucija Informbiroa. Oba izraza nosila su kroz duge decenije, od 1948. godine do kraja osamdesetih godina dvadesetog veka, auru zlokobne tajne za čije se pominjanje plaća slobodom. Mihailović je preduzeo (budući da je i sam bio osuđenik) da ovu tajnu razloži i rasvetli sa različitih strana, u punom uverenju da je ovde reč o zločinima titovskog režima čiji domašaji ne zaostaju za onima koje svetska istorija političkih zlodela podvodi pod pojmove holokausta i gulaga, hitlerovskih i staljinskih masovnih uništenja ljudi.

Pisana u duhu gorkog upozorenja ali i potrebe za jednim upotpunjenim viđenjem tragike naše novije istorije, ova Mihailovićeva knjiga nudi i neke konkretne istorijske odgovore, ali i nove mogućnosti razumevanja umetničke proze ovog uglednog autora.

„Dragoslav Mihailović kroz usta i dušu radnice i mučenice Petrije Đorđević, glavne junakinje, priča o lepoti i muci čovekovoj na zemlji, ali tako ispričanoj i s takvim jezičkim amalgamom izvedenoj, da joj nema premca u novijoj srpskoj prozi.“ Slobodan Selenić

„Kao i sve drugo u Petrijinom vencu, i humor postoji isključivo u određenom govoru, koji odudara od književne norme... Apsorbujući iskustva šire književne kulture, u kojoj je i jedan tako veliki pesnik patnje i milosti kakav je bio Fjodor Dostojevski, Dragoslav Mihailović je na nov način prišao našoj tradiciji i umeo je da otkrije u građi udaljenoj od književno normiranih prostora prave književne mogućnosti.“ Ljubiša Jeremić

„U knjizi Petrijin venac Dragoslav Mihailović pokazuje majstorstvo efektnog i funkcionalnog korišćenja različitih vidova živog, neknjiževnog jezika, žargona i dijalekata: neobrazovana seljanka Petrija Đorđević priča o svom životu ispunjenom stradanjima, gubicima i rastancima, s tim da ovaj put autor koristi široke mogućnosti dijalekta kao novog jezičkog okruženja. Bez obzira na to kakve teškoće u prevodu teksta napisanom na dijalektu u govoru nepismene osobe očekuju prevodioca, roman je preveden na sedam svetskih jezika.“ Marija Vasilišin

„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo 'izgledam', pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“ Vladeta Jerotić

Nagrada Petar Kočić.

Izopačavanje svesti i ljudskosti u vreme ideološkog jednoumlja 50-ih godina u Jugoslaviji poprima u romanu Zlotvori monstruozne razmere u liku golootočkog upravnika Jove Veselinovića, Karađoza poratnog socijalizma. Kao što je u Petrijinom vencu stvorio neodoljiv portret namučene i mudre Petrije, tako je u Zlotvorima, još jednom svom remek-delu, Dragoslav Mihailović dao upečatljiv portret dželata našeg doba - tiranina ideološkog prevaspitavanja i egzekutora u ime diktatorske vlasti.

Роман одного із найвизначніших сербських письменників Драґослава Михаїловича «Коли цвіли гарбузи» на батьківщині автора вважають шедевром. З часу своєї появи у 1968 році він, попри дев’ятирічну заборону друку, був опублікований понад двадцять разів та перекладений багатьма мовами світу, а головний герой надзвичайно психологічно сильного роману, боксер Люба Сретенович, став культовим образом майже кількох поколінь читачів. Сповідь його (Люба мстить своєму колишньому ідолу Столе Апашу за зґвалтування рідної сестри та її самогубство) — це самозвинувачення і самозахист, і через визнання власної провини є своєрідним моральним очищенням від…

Не слишком знакомая широкому кругу читателей (при том, что совершенно особенным почтением пользуется среди знатоков!), Ольга Дмитриевна Кутасова, без сомнения и без преувеличения являет собой эпоху. Как редактор издательства "Художественная литература" (стаж- 30 лет) - способствовала публикации "чужих" переводов (равно как и появлению новых переводческих имен). Как переводчик, великолепно владеющий несколькими языками, явила русские версии многих произведений "большой" и "малой" прозы из той, ушедшей в небытие - но не бесследно! - Атлантиды, которая называлась Югославией. Настоящая антология - дань памяти литературе, что в XX столетии…

Роман представляет собой исповедь женщины из народа, прожившей нелегкую, полную драматизма жизнь. Петрия, героиня романа, находит в себе силы противостоять злу, она идет к людям с добром и душевной щедростью. Вот почему ее непритязательные рассказы звучат как легенды, сплетаются в прекрасный "венок".

Документально-публицистическая книга сербского писателя Драгослава Михаиловича - разговоры-воспоминания жертв политических репрессий тоталитарного коммунистического режима середины XX века в Югославии, прошедших лагеря `самоперевоспитания`, символом которых был Голый остров.

Роман о трагедии сербского народа, которую он пережил в последние годы коммунистической диктатуры. Книга будет интересна русскому читателю из-за исторических параллелей в развитии наших стран 50-х - 80-х годов ХХ века.